Nije li vikend savršeno vreme za pripremanje ukusne hrane?! Obraduj ukućane ukusnim ručkom i uživaj dok gledaš njihova zadovoljna lica dok oprezno žvaću, trudeći se da shvate šta se sve nalazi u receptu.

Dajem vam ideju za spremanje testenine. Brzo, lako, ukusno! (Dobro, možda za početnike nije baš toliko lako, ali vežbavežbavežba čini majstora!)

Što se tiče tačnih mera, ne mogu vam reći, jer je sve odokativno, što kaže naš narod.

- testenina (po ukusu: špagete, pene, taljatele...)
- piletina
- šampinjoni
- čen belog luka
- pola glavice crnog luka
- slaninica
- maslinovo ulje
- pavlaka za kuvanje




Postupak je sledeći:
Sipati maslinovo ulje u tiganj, sačekati da se zagreje. Potom dodati beli luk, ostaviti ga minut-dva da se izdinsta. Onda se dodaje crni luk; zajedno se dinstaju. Dodati slaninicu, a par minuta posle nje i šampinjone. (Negde u međukoraku bi trebalo ubaciti piletinu, ali sam je zaboravila, pa sam je naknadno spremila u drugom tiganju.) Ostaviti da se sve to zajedno izdinsta. Šampinjoni/pečurke će pustiti vodu, tako da trebalo bi ostaviti da se sos ,,krčka'' par minuta. Posolite, dodajte začine. Ja koristim: beli luk u prahu, začin C, so i malo bosiljka. Potom dodati pavlaku za kuvanje. Ukoliko je previše tečno (vodnjikavo), napravite u šoljici magični napitak za gustinu: par kašičica brašna pomešanih s vodom. ,,Ubijte'' grudvice potom i dodajte u sos.
Skuvati testeninu i poslužiti.

Prijatno! :)


Ukus je nezamislivo lep, oduševila sam se nakon ko-zna-koliko vremena svojim uspelim eksperimentom! Eksperiment - zato što je moje kuvanje eksperimentalno. Nikad nije po receptu niti prati nekakva pravila. Sve iz glave. Sve od sopstvene ideje. :D


Imate li neki predlog/recept da mi preporučite?

Čitamo se!

Marina Milanović, mlada Novosađanka, predstavlja sebe kao grafičkog dizajnera/ilustratora koji se bavi raznim vidovima likovnog izražavanja. Završila je Grafičku školu i Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Trenutno se pretežno bavi ilustracijom, crtežom kao i grafičkim dizajnom. Da njeni radovi nisu samo njena lična svojina, svedoče dečije ilustrovane knjige za domaće izdavačke kuće (Zavod, Kreativni centar) kao i razne brošure, plakati i drugi grafički materijali.




 1. Inspiracija - gde je pronalaziš?

Imam malo taj stav da je inspiracija pogrešno postavljena kao pojam. Neko ko se ozbiljno bavi svojim poslom će uvek reći da ne postoji taj svetli momenat koji te pukne i ti onda znaš šta treba da radiš. Rekla bih više da je to način na koji radiš svaki dan, kontinuitet, fokusiranost, posvećenost. Kao kondicija. Ili recimo kao muzičar. Jedan pijanista mora da vežba svakodnevno kako bi mogao da izvuče ono najbolje iz sebe. Kod mene konkretno je to bavljenje nekom temom. Moraš da radiš jako vredno na nečemu, posvećeno, pa će ti i motivi i inspiracija biti tu kao rezultat. Jedno navodi drugo. Konkretno, moraš da razradiš crtež, odrediš format, i čim počneš da materijalizuješ svoju ideju kroz svakodnevni rad, ideje će ti padati na pamet jer ćeš početi da se povezuješ i sa materijalom kojim radiš i sa onim šta hoćeš da kažeš. A što više radiš, više ćeš i naučiti da čuješ ili vidiš stvari koje mogu da te inspirišu za dalji rad. Jer ćeš prepoznati svoj proces rada u tome, neki prizor iz grada možda, neki slučajni prolaznici, šta pričaju - kako pričaju, javni prevozi itd. Zapravo ključna je stvar videti ili čuti nešto u pravo vreme na pravom mestu, pa da bude dovoljno da ti se otvori neka sasvim nova ideja u glavi.


2. Da li bi i zašto preporučila ljudima da vode svoje likovne dnevnike?

Naravno. Prosto važno je...to je održavanje samog sebe kao kreativnog pojedinca. Zapisivanje nekih ideja, najčešće u onoj likovnoj formi je od ključnog značaja za autentičnost tebe kao likovnog autora. Za sve ljude oko sebe koju su fenomenalni autori znam da vrlo marljivo vode svoje likovne dnevnike. Tu ti postaje jasno koliko je neko ozbiljan u svojoj nameri. To čuješ po načinu na koji priča i razmišlja o onome čime se bavi. Generalno bih poručila ljudima da pišu dnevnike, ne moraju to da budu likovne sveske, mogu da budu bilo kakve. Čime god da se neko bavi i šta god želi od sebe dnevnik je neophodan, jer te on približava samom sebi. Rasejanost je jako opasna, zato često ljudi nemaju pojma šta će od sebe, jer gube kontakt sa sobom. A kad se baviš bilo kojom vrstom umetnosti dobar dijalog sa sobom je neophodan.



3. U kolikoj meri putovanja utiču na tebe i tvoje crteže?
          Čitava ta stvar se slučajno tako namestila. Mislim da sam prvi put dobila tu neku ideju o spajanju crteža i prostora na letovanju prošle godine u Istri. A sticajem okolnosti sam ove godine često putovala na razne strane (kako poslom tako i privatno) i samim tim imala priliku da razvijem mini koncept spajanja prostora, fotografije i crteža. Zato je u velikoj meri prostor i uopšte sama arhitektura počela da utiče na to kako ću postaviti crteže u samom sketchbooku. Posle kada prelistam to sve imam pravu hronologiju palete nekog grada i samim tim ostajem povezana sa njim na jedan specifičan način.



4. Kako bi slikovito nacrtala (opisala) svoj najveći strah?
          Jedan dobar deo mojih crteža i jeste povećen tome, možda je najbolje da ostavim nekoliko linkova prema mom portofoliu. Jedno vreme mi je to bio najveći fokus. Tu su mi dodatno vizuelno pomogli crni tuš i rapidograf. Uzbudljivo je kad izađe iz tebe čitava serija toga. A čega se bojim, pa smrti valjda. Iako, sad trenutno mi je svejedno, prevaziđe se sve - pa i to. Vremenom promeniš i strahove, i odnos prema njima. Trenutno me više okupira to koliko mi je vreme sve suženije, obaveza sve više i što jedino dobra organizacija dana može da ti pomogne.





5. Šta bi poručila tinejdžerima koji čitaju ovo?
          Da vežbaju svoju koncentraciju i fokus čitanjem ili već nečim drugim što je van digitalnog prostora. Jer skrolovanje društvenih mreža strašno jede vreme i skraćuje strpljivost na minimum. Što je jako štetna stvar za neke vrlo ozbiljne namere u životu. Vredne i dobre stvari zahtevaju vreme, upornost, kontinuitet i posvećenost. 

Još neke odgovore možete pročitati na ovom linku, gde sam za portal iSerbia uradila intervju sa Marinom.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *


Sofija Kamasi je dvadesetjednogodišnja studentkinja 3. godine Akademije umetnosti u Novom Sadu. Kaže da u svom radu akcenat stavlja na istraživanje likovnih i eksperimentalnih pristupa u oblasti grafičkog dizajna i oblikovanja. Paralelno se bavi i ispitivanjem prostora crteža kroz dnevničke i ilustrativne zapise.




1.    Kako bi objasnila svoj rad ljudima koji te apsolutno ne poznaju?

Svi moji crteži nastaju unutar raznih svesaka. U tako sakrivenoj formi moji crteži dobijaju elemenat dnevničkih zapisa. A ono što beležim jesu emocije, momenti, događaji. Sve te lične informacije simbolički ili apstraktno prevedem u vizuelni zapis. Ali ono sto je karakteristično je definitivno različiti pristup I tretman svakog crteža. A razlog za to je što najčešće koristim material I pribor koji mi je tog momenta pri ruci.




2.    Kako se boriš sa pojavom nedostatka inspiracije?


Normalno je da se kreativne bolokade dešavaju, ali ono što sam naučila je da u tim momentima nikako ne smemo prestati sa radom. Najbolje rešenje je usmeriti našu pažnju na nešto drugo, ostati angažovan. S obzirom da studiram na departmanu grafičkog dizajna stalno smo zaokupljeni mnogobrojnim projektima, I kada na primer osetim tu bolokadu, ništa ne ide od ruke, svet mi se raspada, izvadim svesku koju uvek nosim u torbi I krenem da crtam. Putovanja, ljudi, knjige I filmovi su takođe konstantan izvor inspiracije, a u nekim momentima ikratka šetnja ili čak pospremanje stana ume da pomogne.



3.    Primećuješ li da se tvoji crteži razlikuju kroz vreme? Šta misliš o tome?

S obirom da su svi moji crteži u izvedbi dosta različiti, jer se ne bavim serijskim crtežima, svaki novi rad mi izgleda drugačije. Trenutno sam na sredini mojih studija, I ovo je definitivno period kada veoma mnogo radim, a srazmerno tome I napredak je brz. Radovi su mi promišljeniji vremenom, uvek eksperimenti šem sa novim tehnikama I pristupima, I iz toga mnogo učim. A sve to smatram jednim normalnim I prirodnim tokom razvijanja kao umetnika.



4.    Koje teme obrađuješ i šta njima želiš da poručiš svetu?

Kao što sam već pomenula moji crteži su moj dnevnik, a s obzirom na širok spektar mojih emotivnih stanja i teme variraju, ali su uvek veoma lične prirode i sa apsolutno sakim crtežom sam emotivno povezana. Mislim da bi indirekta poruka mojih radova bila da treba obratiti pažnju svaki momenat, detalj  sitnicu naših života, jer upravo to čini naš život bogatijim.



5.    Šta bi imala da kažeš tinejdžerima koji čitaju ovo?


Ovo možda zvuči dosadno ali apsolutno sve u životu zavisi od dobre vremenske organizacije, koju još ni ja nisam savladala, ali trudim se. Treba imati na umu da ni jedna aktivnost ili neaktivnost nije gubljenje vremena. I još nešto, instinkt, emocije i konstruktivne kritike su jedine stvari kojima treba dozvoliti da utiču naživot i rad, a za sada se to ispostavilo kao odlična praksa, mada možda vremenom dodam još koji sastojak u taj recept.

* * * * * * * * * * * * * * *


Imala bih da vam postavim par pitanja (vama, čitaocima!):

1. Da li ste čuli nekada za ove devojke? Ako niste, je li vam drago što sada jeste?
2. Da li vas ovakvi tipovi postova inspirišu da ,,pročačkate'' internet i pronađete još neke interesantne, kul ljude?
3. Ovo nije pitanje nego predlog: čitajte Plezir magazin - ja uvek pronađem nešto novo i interesantno.
(Besplatni onlajn magazin - klik ovde)

Čitamo se,




Subota je. Moj omiljeni dan u nedelji. Osećam se srećno, ispunjeno, ušuškano. Po kući smo se razmilele Tamara (mlađa sestra), Lara, Petra (male sestrice po ujaku) i ja. Na televizoru zuji neki dečiji kanal - klasika kada one dođu. Osećam toplinu na svojoj koži. Ali ne onu koja dolazi spolja, koja dolazi od radijatora. Ova toplota dolazi iznutra. Srce mi je puno. Srećna sam.

Kućom se širi miris kuvanog krompira i šargarepe. Nas četiri gledamo crtaće. A onda nam dosade. Zatim odemo i crtamo. Kada nam i to dosadi, okrenemo se gledanju spotova i slušanju muzike. Neko kaže nešto smešno, pogledamo se i sve prasnemo u smeh. Jedemo mandarine, a njihovu koru ostavljamo na radijatoru kako bi se miris proširio.


Lara čim je došla, s vrata je najavila svoju baletsku predstavu u kojoj učestvuje za dve nedelje. ,,Dado, hoćeš da dođeš?'', pita me i gleda krupnim očima.
,,Naravno da ću da dođem!'', odgovaram joj i ljubim je u kosu.

Primećujem prizor koji se pruža kroz debelo staklo prozora: sneg koji veje. Izgleda kao veštački; je li moguće da je toliko lep da ga mešam sa lažnim. Ipak, držim se razmišljanja da sneg volim samo dok ga gledam kroz prozor i uživam u njegovom estetskom izgledu. :)

Bože, kako su divne.
Kako volim subotu.
Koliko volim ovakve dane.



U avgustu je bilo otvaranje projekta Svetionik Znanja, o čemu sam vam pisala u ovom postu.
Sada je na red došlo da kažem par reči o njegovom zatvaranju i zaokružim čitavo ovo iskustvo.
Odnosno, delimično zaokružim... Ma samo nastavite da čitate, sve će vam biti jasnije!

Priča koja je išla dalje i nastavljala se nakon otvaranja projekta bila je sledeća – mi, učesnici, imali smo jednom nedeljno vebinare (seminar na vebu = vebinar) koji su obuhvatali najrazličitije teme. Njihova svrha je bila, pa... u početku nam se činilo da nam budu dodatna obaveza. Ali zapravo, osvrnuvši se na to iz ove perspektive, mesec dana nakon završetka čitave ove priče, rekla bih da su imali malo veći uticaj.



 Služili su za to da nas podstaknu da naučimo nešto novo, upoznamo bolje sami sebe i osobe s kojima smo u timu. Naslovi su bili tipa: Lični i profesionalni razvoj, Upravljanje vremenom, Individualni i timski rad, Digitalni marketing, Prezentacione veštine...
Sve u svemu, plan je bio da se svi učesnici opet nađu nakon 2 meseca i predstavljaju svoje završene, razrađene ideje koje čekaju svoju realizaciju i podršku u istom.
Naš tim, Beograd 1, prvi je ,,nastupao'' – probili smo led! Ne moram ni da govorim o tremi koja je bila prisutna sve do trenutka istupanja na scenu, ali već posle prve rečenice – sve je bilo automatski opuštenije.



Žiri koji je ocenjivao učesnike i postavljao pitanja vezana za održivost projekta, samu njegovu realizaciju ili nešto oko budžeta npr.

Izlaganje je trebalo da traje 10 minuta, dok je narednih 15 predodređeno za pitanja koja žiri ima da postavi članovima svakog tima.
Od 15 gradova Srbije, koliko je zamišljeno da učestvuju, 2 su odustala pa nas je na Avali bilo nešto manje nego na Zlatiboru.
U suštini, prvi vikend u novembru bio je u znaku Svetionika Znanja. Što se mog ličnog iskustva i mišljenja tiče, ovo je bilo sjajno iskustvo. Upoznala sam dosta novih ljudi, iz različitih krajeva Srbije, naučila ponešto o sebi, timskom radu i kako se pripremiti razraditi ideju do detalja.

Obožavam ovu sliku zato što otprilike opisuje najvažniji deo čitave ove priče - upoznavanje novih ljudi. Na jednoj slici tu su: Novi Pazar, Čačak, Beograd, Niš.

Naša tema je bio sport. To sam verovatno već spominjala. Odlučili smo se da sledeće godine organizujemo turnire u tri različita sporta: basket 3x3 jer je dobro prihvaćen kod mladih pa je potrebno još više ga promovisati, skvoš – jer je pretežno nepoznat i trebalo bi ga predstaviti omladini/tinejdžerima i kao poslednji – paraolimpijski sport: košarka u kolicima.



Zamislili smo da se realizacija naše ideje desi u nekoliko koraka, u odvojenim mesecima 2018. godine. To će još proći neke izmene, pa najverovatnije će biti realizovani turniri iz jednog ili dva sporta.
Trebalo bi da bude uvodni info-panel prvog dana, gde ćemo objasniti o čemu se tu radi, pozvati neke poznate ličnosti iz oblasti određenog sporta, promovisati čitavu stvar. Zatim bi se održali besplatni treninzi 2x nedeljno, dve nedelje. I kao vrhunac: dvodnevni turnir.


 Čak smo uspeli da ugrabimo trenutak i popnemo se na Avalski toranj, zbog viška vremena. :)

Glasanje se sastojalo od dela gde žiri daje svoje glasove za svaki tim, ocenjuje prezentaciju, održivost i sadržaj. Nakon toga se sve sabiralo i dodavali se glasovi publike (zapravo učesnika projekta) i na kraju dobismo pobednike - Kraljevo.
Moram da kažem, oni su mi bili favoriti i drago mi je što su devojke pobedile.

U globalu, divan je osećaj videti da se tvoji vršnjaci zalažu za nešto što... zapravo vredi. Nešto što nisu klasične tinejdžerske zanimacije, što razmišljaju ,,van kutije'', dublje i ambicioznije od većine današnje dece/ljudi istih godina. Ponosna sam što sam bila deo čitave ove avanture, koja će se svojevremeno nastaviti na malo drugačiji način sledeće godine.

1. mesto: Kraljevo
2. mesto: Čačak
3. mesto: dele Niš i Požarevac



DRAGI SREDNJOŠKOLCI, MLADI LJUDI, AMBICIOZNI: ZALAŽITE SE ZA NEŠTO ŠTO ĆE DANAS-SUTRA DA DONESE NEŠTO DOBRO OVOM SVETU. NA BILO KOJI NAČIN.


Za kraj jedan divan citat koji obožavam:
,,Ako želiš da promeniš svet - prvo kreni od sebe.''




Do sledećeg čitanja

P.S. Kakvo mišljenje imate o ovom postu? 
Je li vas u bilo kom segmentu naterao da se zamislite, bar na trenutak?
Motivisao za nešto?
Šta misliš o omladinskom aktivizmu?



U nastavku vam pružam priliku da... pre svega odmorite od klasičnih blogo-postova, naporne nedelje i posvetite se na nekoliko minuta poeziji.
Autorka svih pesama je moja sestra, Anđela Ševrt (njen instagram nalog).





Stisak ruke


Nije mi bitno da li je kiša
Da li je sunce ili sila viša
Meni je bitan tvoj stisak ruke
Uz koji se riješe problemi i muke.

Drži me čvrsto i ne daj me nikom
A ja se ponosim tvojim likom
Uvijek te u svakoj riječi spomenem, 
I samo za ono loše opomenem.

Kada napravim grešku,
Ti me i tada čvrsto drži
Jer znaš da uvijek treba
Još jedna šansa da se pruži.

Meni je dovoljan tvoj stisak ruke
Uz koji se riješe problemi i muke
Samo me nikada ne puštaj.








Zvijezde


Da nama nije mraka
Mi nikada ne bismo vidjeli zvijezde,
A one jedine sijaju tako,
Da može da ih vidi skoro svako.

Nebo je puno tih malih ukrasa
Koji dočaravaju njegovu lepotu,
A dok slože se te sjajne boje
Svi pronađu zvijezde svoje,
I moja zvijezda si ti.

Iz moje zvijezde sija posebno nešto
A to se u drugoj pronalazi teško
Da glasno kažem sada svima
Moje zvijezde pored mene uvijek ima.






Majka


Njene ruke su tople
Njene ruke su mile
Obično, mekane poput svile.
Njeno srce je veliko
Njeno srce je jako,
I ona jedina voli tako
Kao što ne zna da voli svako.

Ako bi me pitali
U čijim je rukama svemir
U čijem srcu ne postoji nemir
Rekla bih samo jednu stvar
Majka je zna se, od Boga dar

Na svijetu ima mnogo majki
Čije su priče kao iz bajki
A samo je jedna tvoja
Za koju ćeš reći ,,da, ovo je moja''.





Jedna poetička subota

by on 17:15
U nastavku vam pružam priliku da... pre svega odmorite od klasičnih blogo-postova, naporne nedelje i posvetite se na nekoliko minuta ...

Pre par nedelja, kada je Muzej savremene umetnosti otvorio svoja vrata posetiocima ponovo nakon deset godina, morala sam da ga posetim. Te nedelje znam da je mesto vrvelo od posetilaca, ulaz je bio slobodan. Moram da priznam da mi je bilo baš drago kada sam videla da se ljudi zapravo interesuju, na ovaj ili onaj način, za kulturu i umetnost.




Nemam baš nameru da vam predstavljam ova dela u vidu nekih suvoparnih informacija koje se tiču slika, više želim da vam predstavim koje su slike bile moji favoriti.



Poprilična gužva je trajala tokom sedmodnevnog otvaranja muzeja. A kako i ne bi bila, deset godina je držao svoja vrata zatvorenim!


Naredna slika nosi naziv ,,Čari rata''. To sam zapamtila zato što je ostavila dosta jak utisak na mene. Zagledala sam se u nju i stajala pet minuta, ne trepnuvši. I samo razmišljala o tim čarima rata, odnosno zlu koje rat predstavlja za ljudsku rasu. Kada bih dobila neki mikrofon i određeno 3 minuta da pričam, a da me ceo svet čuje, rekla bih samo: ,,Molim vas, ljudi, ne ratujte nikad više''.



Mogu li samo da napomenem koliko volim ovu (gornju) sliku?



Možemo li da se osvrnemo na divnu arhitekturu ove građevine? Istina, ovde se vidi samo maketa ali to je u suštini to. Da imam dron pa bih snimala/slikala iz daljine, ali do tad ćete samo u glavi zamisliti izgled i arhitekturu MSUB-a.



Ne mogu da vam opišem koliko su mi ove slike interesantne. Jednostavno postoje te neke ,,stvari'' – slike, dela – koje vas jednostavno teraju da ih gledate i proučavate svaki detalj i svaku sitnicu. Baš takve su ove slike.


Mislim da više imam lični razlog zbog kog mi se ova slika dopada, ali recimo da je to zbog čoveka u roze... džemperu? koji pokazuje tri prsta. To je naša interna šala sa ekskurzije. 
Takođe mi se kolorit mnogo sviđa i dosta detalja kojih ima na slici.


Tekstura i detalji sa ove ogromne slike su mi bili prezanimljivi, pa sam morala da ih fotkam izbliza!


U suštini, kao što vidite, ja sam vas ovde malo sprovela kroz Muzej savremene umetnosti. Nisam posebno stručna osoba da mogu da govorim o autorima i tačnom značenju dela. Kada je reč o umetnosti - ne trudim se da je razumem, već samo da razlučim da li mi se sviđa ili ne.
Kad mi se nešto sviđa, onda ću se potruditi da saznam nešto više o tome, proučim ga, zapamtim svaki njegov detalj.



Da li volite da posećujete muzeje?
Je l' vam se dopadaju eksponati koje sam izabrala da vam prikažem?
Imate li omiljeno umetničko delo?